о манастиру

О манастиру Ваведења Пресвете Богородице

Бездин

„ПУТ РАВАН КРАЈ РАВНИХ ХРАСТОВИХ ШУМА. ДИВЉЕ ПЛОВКЕ ЛЕТЕ И ЧАПЉЕ, ОБЛАЦИ КОМАРАЦА ТИТРАЈУ У ВАЗДУХУ, ЈАСТРЕБИ КРУЖЕ… У ПИТОМОМ ОКВИРУ ТАМНО-ЗЕЛЕНИХ ДРВА БЕЛЕ СЕ КУЛЕ И ЦРВЕНИ КРОВОВИ… УСАМЉЕН У БЛИЗИНИ МАГЛОВИТИХ МОЧВАРА, ВЕЛИКИХ ШУМА И ПЛАВОГ МОРИША МАНАСТИР БЕЗДИН.“

 Овако је почео опис манастира Бездин млади архитекта Ђорђе Табаковић из Арада по повратку из Париза где је био на стручном усавршавању. У наставку овог текста он говори: „Кораци нам одјекују испод дубоке капије старе манастирске зграде; около четвртастог дворишта класични тремови православног манастира… Један од последњих наших манастира у данашњој Великој Румунији, у северно-западном углу румунског Баната, где нас је све мање и мање.“ Најстарији поуздани писани спомен о манастиру Бездину јесте запис на манастирском Псалтиру Божидара Вуковића штампаног у Венецији 1520. године, о томе да је градња манастира отпочета године 1539. при архимандриту Јоасафу (Милутиновићу) и економу Леонтију (Богојевићу) уз помоћ братства и хришћана.

 Према писаним изворима овај манастир је био задужбина властелинске породице Јакшић, која је зацело владала Мунаром од почетка 16-тог века.Постојање архимандрита, економа и братства, несумњиво сведочи о организованој монашкој заједници од пре 1539. године, али је неизвесно да ли је она и до тада боравила у неким ранијим бездинским здањима. Непотпуна истраживања су потврдила постојање археолошког слоја из 15-тог века у темељима манастирске цркве. Можда се тиме бездинска монашка традиција помера дубље у старину. Архитектура и зидно сликарство манастира се мењало и то због разних преправки које су вршене, нарочито 1783. и 1886. године.
Црквено-историјска разматрања Илариона Зеремског из 1907. године о српским манастирима у Банату, па и о Бездину, као ни мала монографија о овом споменику коју је написао архитекта Ђорђе Табаковић 1929. године, не могу умањити неопходност свестранијег изучавања бездинске архитектуре и сликарства.
У манастирској порти налази се гроб исповедника Кирила Цветковића Далматинског и Бездинског. Протосинђел Кирило Цветковић је био свештенослужитељ у манастиру Савина у данашњој Црној Гори. Због противљења утицају Римокатоличке цркве и честом унијаћењу православних Срба осуђен је од стране Латина на дванаест година строгог затвора. Упокојио се у Господу 1857. године.Мошти светог Кирила данас почивају у манастирској цркви.